Od autsajdera do legende: Ratnik sa Kent Stejta

Prve asocijacije na jednu od najpoznatijih NFL franšiza, ekipu Nju Inglend Petriotsa, svakako jesu Tom Brejdi i Bil Beličik, koji su kao tandem doneli šest Superboul titula u nekada sumornu, nepopularnu sredinu.

Čuvena priča o momku sa Mičigena, bivšem piku šeste runde drafta kojeg niko nije hteo, a kasnije je izrastao u najvećeg NFL igrača svih vremena, dobro je poznata čak i ljudima koji površno, ili gotovo nikako ne prate ovaj uzbudljiv, i kod nas malo potcenjen sport. Međutim, istoriju bostonskog sporta i istoriju Petriotsa pisali su mnogi igrači koji su bili deo jedne dobro podmazane mašine, deo jednog spartanskog okruženja koje je bilo nemilosrdno prema onima koji nisu spremni na najveća odricanja.

Jedan od njih je i Džulijan Edelman, sasvim sigurno budući član Kuće slavnih ekipe Nju Inglanda, a ozbiljnih argumenata ima i za to da se ovaj neponovljivi igrač nađe i u Kući slavnih NFL-a. Kao naslednik Vesa Velkera na poziciji slot hvatača napravio je tu poziciju onakvom kakva je danas – važnim napadačkim oružjem.

Edelman je još jedan igrač iz arhive autsajdera koji su došli sa nula očekivanja, a igru napustili kao velikani i legende. Godine 2009. izabran je u sedmoj rundi NFL drafta sa Kent Stejt univerziteta (na kom je diplomirao deset godina kasnije, održavši obećanje roditeljima), u ligu je stigao kao konvertovani kvorterbek bez imalo iskustva na poziciji hvatača. Za NFL kvorterbeka nije imao fizikalije, ali je imao visok koeficijent inteligencije koji mu je bio osnovno oružje kroz čitavu karijeru.

Kasnije je usavršavao tehnike i rute, ubojitom okretnošću stavljao u blender mnoge protivničke kornerbekove i sejftije, ali je konstanta u vidu fenomenalnog poznavanja igre uvek bila njegov glavni adut. Kada kao NFL igrač budete prebačeni sa pozicije kvorterbeka na neku drugu, zadržavate posmatranje igre iz specifičnog ugla, zadržavate stečenu širu sliku i dobro razumete šta koji protivnik na kojoj poziciji želi i treba da radi kako bi osujetio vaš napad. Ti sitni detalji prave ogromnu prevagu u odnosu na igrače koji su specijalizovani samo za jednu poziciju i stvari gledaju iz jedne perspektive. Inteligencija može da kompenzuje nedostatak fizikalija, dok fizikalije nekada ne mogu da kompenzuju nedostatak elementarnog poznavanja napadačkih ili odbrambenih koncepata.

Džulijan Edelman (©AFP)

Pikovi sedme runde u principu nisu predodređeni da imaju velike karijere i u najvećem broju slučajeva služe da popune roster i igraju za specijalni tim. Pikovi sedme runde koji u ligu stignu kao konvertovani hvatači sa drugih pozicija, nisu predodređeni da imaju bilo kakvu karijeru. Ti igrači imaju preniske ruki ugovore, čak toliko niske da bi se mnogi ljubitelji fudbala i košarke iznenadili (NFL je ponekad zloglasan zbog svoje strukture ugovora, koji su uglavnom negarantovani, čak i za pikove mnogo više od sedme runde). Dakle, ko se nađe u takvoj poziciji, jasno je, kreće kao totalni autsajder. Takvi igrači u sebi moraju imati abnormalno veliku dozu upornosti, moraju raditi više od drugih, i to ponavljati, i ponavljati…

A kada i dostignu neki nivo, onda moraju da ulože još više truda. Postoji u Americi ta uvrežena kultura da vas pozicija na draftu obeleži za ceo život. Ako ste visok pik, pratiće vas ogroman pritisak i bićete posmatrani kroz prizmu toga da li ste opravdali to što vas je franšiza birala tako visoko. Ako ste nizak pik, pratiće vas ceo život žal zbog toga što vas je toliko timova zaobišlo, i na kraju faktički uzelo „reda radi“. Igrači iz potonje grupe često imaju dodatni stepen adrenalina i inata kako bi svima u ligi pokazali da su pogrešili tokom ta tri draft dana. Malo je reći da je Edelman imao upravo takvu dozu sportskog inata.

Javnost ga je upoznala kao rukija koji je vraćao pantove u sezoni 2009, istoj onoj u kojoj su Beličik i Velker imali legendarni sukob kraj aut-linije tokom predsezonskog duela sa Filadelfijom. Velker se požalio na povredu pre meča, evidentno ne želeći da rizikuje da igra u utakmici bez rezultatskog značaja, što je suprotno spartanskom režimu kakav je Beličik uspostavio, u kojem svaki igrač, u svakoj situaciji mora da se podredi timu. Tada je nastao nadaleko čuveni klip u kojem Beličik kraj aut-linije konsultuje svoju "desnu ruku", Ernija Adamsa, pokušavajući da sazna ime bejzbol igrača koji je igrao pre čuvenog Lua Geriga. Poenta tog pitanja bila je da se Velkeru objasni da je zamenjiv, ma koliko dobar bio, i da ta zamena možda upravo igra pred njegovim očima. Edelman je u tom predsezonskom duelu vratio pant za tačdaun, evidentno se nametnuvši kao sledeći Beličikov projekat, dok je veliki Ves Velker spušten na zemlju lekcijom koja se i dan-danas prepričava (mada je, istini za volju, Velker te sezone izabran u All-Pro tim).

Osim neverovatne radne etike, požrtvovanja i borbenosti kojom je Edelman u svojoj karijeri prebrodio niz brutalnih povreda, stvar koja se kod njega izdvaja je rešavanje velikih utakmica u ključnim trenucima. Iako NFL zvanično ne vodi statistiku iz plej-ofa, nema sumnje da su to utakmice kada je sve daleko važnije, naročito zbog formata u kojem se igra samo jedna utakmica po rundi, što jasno implicira da prostora za grešku nema. Mnogo puta, kada je sve izgledalo izgubljeno, i kada čak ni čuveni Tom Brejdi nije mogao da nađe rešenje, nalazio ga je Edelman.

Jedno od tih rešenja i dan-danas je najuspešnija trik akcija u istoriji franšize. U divizijskoj rundi plej-ofa 2014. godine, protiv ekipe Baltimor Rejvensa je u trećoj četvrtini zvanično uputio svoj prvi profesionalni pas u ligi. Taj pas desio se u izuzetno važnom trenutku utakmice, kada je momentum totalno bio na strani rivala, koji je vodio s rezultatom 28:21 i kontrolisao igru na gostujućem terenu. Trik akcija koju je pozvao ofanzivni koordinator Petriotsa Džos Mekdenijels zahtevala je od Edelmana da baci pas ka Amendoli, koji je uhvaćenu loptu odneo u end-zonu i na taj način izjednačio rezultat. Bio je to potez koji je zapalio publiku na Žilet stadionu, doneo neverovatan skok energije i veru u preokret koji se kasnije i desio. Kasnije je u Superboulu protiv Sijetla (onom koji je Batler rešio presečenim pasom) pretrpeo jedan od najbrutalnijih udaraca od strane sejftija Kema Čenselora i ustao kao da se ništa nije desilo. Nešto što je samo on mogao da izvede.

Njegova karijera možda će stati u potez koji, po važnosti, spektakularnosti i neponovljivosti ulazi u konkurenciju za jedan od najboljih poteza u istoriji sporta. Bio je to najpoznatiji Superboul u istoriji lige, između Nju Inglanda i Atlanta Falkonsa. Ekipa Atlante vodila je u jednom momentu sa 28:3, pred kraj treće četvrtine, što je bilo kakav preokret faktički činilo nemogućim.

Da probamo da stavimo u kontekst – realnije je da će tim u košarci stići minus 40 u poslednjoj četvrtini nego što će NFL tim preokrenuti deficit od 25 poena razlike. Petriotsi su topili prednost, ali im je falila završnica kojom bi eventualno mogli da dođu do produžetka. Dva minuta i 28 sekundi pre kraja regularnog dela utakmice Brejdi je sa svojih 36 jardi započeo akciju, bacio loptu ka sredini terena, kada je nastala ogromna gužva – Robert Olford, kornerbek Atlante, izbio je loptu u vazduh, i on je, zajedno sa još dvojicom svojih saigrača, i Edelmanom na drugoj strani, poleteo da uhvati loptu dok ne padne na zemlju. Ako je uhvati Atlanta, pas Brejdija je presečen, i meč je faktički gotov. Ako je uhvati Edelman, nada nastavlja da živi. Međutim, način na koji je Edelman uhvatio loptu između tri protivnička igrača do tada nije viđen. Verovatno više neće ni biti, s obzirom na količinu spretnosti koja je potrebna u tom deliću sekunde. Drajv je nastavio da živi, Nju Ingland je izjednačio, i kasnije pobedio u produžetku, u nezaboravnom Superboulu 51.

Narednu sezonu propustio je zbog kidanja prednjih ukrštenih ligamenata, a u sezoni 2018/19 vratio se, i ostvario svoje individualno najveće ostvarenje.

U Superboulu 53 protiv Los Anđeles Remsa, onom koji je bio atipičan zbog činjenice da je bilo jako malo poena, i da su dominirale odbrane, odneo je titulu MVP-ja. Deset hvatanja, 141 jard i noć koju kornerbekovi Piters i Talib verovatno neće nikad zaboraviti, jer nisu mogli da ga zaustave ni udruženim snagama, a sve su dali od sebe. Tada je održao hvatačku kliniku, osvajao prve daune i stalno bio otvoren tako da nijedan korner nije mogao da parira njegovim brzim promenama pravca, i okretnosti koja je njemu, kao niskom i spretnom hvataču, bila važan deo ofanzivnog arsenala.

Van terena je uvek veselog duha, simpatičnog imidža sa često dugom bradom i ponosan na jevrejsko poreklo koje je u više navrata umeo vatreno da brani. Neverovatan radnik, idealan fit za franšizu koja je tražila disciplinu i odricanje. Od rukija godine, u kojoj je Rendjiu Mosu išao po burgere, i od njega „žickao“ za klopu, do Kuće slavnih franšize Petriotsa, a možda i cele lige. 

Ratnik sa Kent Stejta.

Piše: Ognjen Vučeljić